2014-2015

„Zaštita životne sredine je značajan problem savremenog globalnog društva. Japan je prepoznao značaj ove teme i potrebu za temeljnim rešenjem mogućih opasnosti koje nastaju usled narušavanja ekološke ravnoteže. Uvođenjem projekata eko-škola, Japan je znatno doprineo ekološkom obrazovanju građana i sve je bliže cilju da se smanje opterećenja životne sredine. Japan danas ima oko 800 eko-škola, od kojih svaka lokalnim zajednicama pruža primer dobre prakse“, rekla je Manja Karanović.

Tema rada: „Razvoj ekološke svesti – Eko-škole u Japanu”

O radu: Rad ukazuje na projekat eko-škola kao efektivan način za unapređenje ekološke svesti stanovništva i odgovora na pitanje da li iskustva Japana u rešavanju ekoloških problema putem eko-škola mogu biti upotrebljena i primenjena u Srbiji.

Zaključak rada: Važno je da briga za okolinu bude zastupljena na svim nivoima obrazovanja, tako da održivost postane tema vodilja tokom celog perioda školovanja. Eko-škole su dobar praktičan primer da je ekološko obrazovanje neophodnost koja navodi učenike da cene, razumeju i kritički razmišljaju o složenim ekološkim, socijalnim i ekonomskim problemima. […]

Eko-škole na novi način mogu da izazovu promene u razmišljanju i ponašanju dece koja će jednog dana biti aktivni članovi društva u kojem žive. Ove promene su u najboljem interesu čitavog stanovništva, doprinose da deca vode ne samo zdrav i oprezan život, nego i da u isto vreme budu povezani sa prirodom, što osnažuje dete da brine o prirodi. Dete mora izaći iz škole verujući da ima moć da pokrene druge ljude, kao što sunce ima moć da ispuni zgradu svetlošću. Osećaj odgovornosti stvoren u mladosti je veoma važan za oblikovanje građanina sveta koji gaji duboko poštovanje prema okolini, što kao posledicu ima stvaranje holističkih, svrsishodnih i racionalnih profesionalaca.

„Japan i Srbija su danas ujedinjeni pred nizom ozbiljnih ekonomskih izazova. Visok i rastući javni dug, neprekidni budžetski deficiti, kao i (ne)održivost programa javne potrošnje veoma su zabrinjavajući aktuelni problemi u obe zemlje, dok je fiskalna konsolidacija, kao svojevrsna terapija za njih, prioritet broj jedan za ekonomsku politiku u godinama koje slede“, izjavila je Gordana Jevđović.

Tema rada: „Izazovi fiskalne konsolidacije – Japan vs. Srbija”

O radu: Predmet ovog rada je istraživanje mogućnosti, ograničenja, dilema i izazova na putu fiskalne konsolidacije Japana, kroz poređenje sa Srbijom.

Zaključak rada: Analiza fiskalnih sistema Srbije i Japana pokazuje niz sličnih trendova u ove dve zemlje. Pre svega, obe zemlje karakteriše relativno trajan nesklad između poreskog stuba i politike javnih rashoda, koji već godinama unazad za posledicu ima neprekidne budžetske deficite i, najzad, visoki javni dug. Situaciju dodatno komplikuju brojni talasi prelivanja svetske ekonomske krize na privrede obe zemlje, ali i demografski trendovi starenja populacije koji su izvor sve većih pritisaka na javne rashode. […]

Javnim finansijama obe zemlje će i u budućnosti biti neophodna adekvatna terapija. U slučaju Japana, to se pre svega odnosi na akcije u vezi sa reformom sistema socijalnog osiguranja, posebno u oblasti penzionog osiguranja. Analiza poreskog sistema Japana navodi na zaključak da prostor za ovakvu reformu nedvosmisleno postoji. […]

Sa druge strane, u Srbiji, borba sa domaćim budžetskim deficitom trebalo bi se da odvija prevashodno na polju javnih rashoda. U tom kontekstu, kao imperativ nameće se obuzdavanje glomaznog sistema subvencija, koji je u veoma bliskoj vezi sa još jednim hroničnim problemom domaćeg ekonomskog sistema – visokom neefikasnošću poslovanja javnih preduzeća.

„Uzevši u obzir trenutnu ekonomsku krizu u Srbiji, stagniranje privrede i slabu produktivnost, a sa druge strane veliki potencijal radne snage, smatram da bi primena japanske poslovne filozofije Kaizen iz više razloga bila veoma korisna za srpska preduzeća, pogotovo mala i srednja. Na primer, zbog uključivanja zaposlenih u poslovanje, ideja, inovacija i razvijanja jake veze između zaposlenih i preduzeća, kao i zbog smanjivanja škarta na najniži nivo, jednostavnijeg obavljanja funkcija, itd.“, istakla je Jelena Petrović.

Tema rada: „Implementacija Kaizen filozofije u domaćim preduzećima – najjača karika u razvoju srpske privrede’’

O radu: U radu se ukazuje na najznačajnije razlike između domaćih preduzeća i jedne japanske kompanije u Srbiji (JTI), na razlike u njihovoj poslovnoj praksi, metodama koje koriste i načinima za uspešno uvođenje Kaizen menadžmenta, kao i na očekivane rezultate.

Zaključak rada: Istraživanje čiji su rezultati predstavljeni u radu pokazuju da je ne samo moguće, nego i neophodno uvesti Kaizen filozofiju u domaća preduzeća, jer se samo kroz aktivno učešće zaposlenih u stvaranju i donošenju poslovnih odluka može doprineti smanjenju troškova, stvaranju okruženja za uvođenje novina, poboljšanju ukupnih poslovnih rezultata i boljem konkurentskom pozicioniranju preduzeća na tržištu. Na direktno postavljeno pitanje zaposleni u relativno visokom procentu odgovaraju da su spremni na promene i učestvovanje u donošenju poslovnih odluka u preduzeću. Rezultati ukazuju na to da je potrebno usmeriti napore na stvaranje organizacione kulture koja je sposobna da odgovori na radikalne promene u okruženju i prevaziđe otpornost kroz podsticanje fleksibilnosti, kreativnosti i otvorenosti prema promenama. Kaizen poslovna filozofija može da posluži kao nepresušan izvor inspiracije, a ideje koje proističu iz Kaizena mogu dati veoma dobre praktične rezultate značajne za srpska preduzeća.

„Japan predstavlja primer dobre prakse u oblasti kulturne diplomatije, odnosno kulturne razmene. Smatram da bi se pospešivanjem i produbljivanjem veza između Japana i Srbije doprinelo tome da se srpska javnost upozna sa strukturom, programima i fondovima koji postoje u Japanu u ovoj oblasti. Na taj način bila bi olakšana interakcija između naroda Japana i naroda Srbije“, rekao je Uroš Čitaković.

Tema rada: „Kulturna diplomatija Japana”

O radu: Rad obrađuje temu filozofije, tj. filozofskog zahvata kulturne diplomatije, prioritete u njenom delovanju, programe koje obuhvata i strukturu diplomatskog sistema koji podrazumeva i oblasti finansiranja kulturne diplomatije. Pitanja na koja autor nastoji da odgovori su: Kako se Japan odnosi prema kulturnoj diplomatiji? Koji su prioriteti i ciljevi u ovoj oblasti? Koja se sredstva koriste i u kojoj meri?

Zaključak rada: Činjenica da su primeri prakse kulturne diplomatije postojali i pre njenog teorijskog utemeljenja govori da je teorijski koncept i dalje mlad i da je ostalo još dosta posla u razvijanju metoda istraživanja ovih fenomena, ali i o potrazi za što obuhvatnijom definicijom ključnih pojmova. Diplomatija Japana je pokazala izuzetnu fleksibilnost i njen razvoj koja prati promene u svetu je za svaku pohvalu. Međutim, treba naglasiti da akteri koji su zaduženi za kulturnu diplomatiju Japana nekada zaboravljaju da je ona nastala samo sa ciljem promovisanja i gradnje mostova između različitih kultura i da ona sama po sebi nije dovoljna za izgradnju dugotrajnog prijateljstva; ona je samo podloga za buduće i nove političke akcije. Japan pokazuje da je moguće promeniti ulogu od vrlo negativne do konstruktivne u međunarodnoj zajednici, kako aktivnim angažovanjem tako i unapređenjem principa mirnog suživota i međusobnog poštovanja. Iz primera razvoja Japanske kulturne diplomatije može se dosta toga naučiti, a Japan kroz svoje fondove to i omogućava. Jedan od primera dobre prakse spoznaje Japana i njegove kulture i društva jeste i ovaj rad koji je nastao iz zajedničke akcije kulturne diplomatije japanskih kompanija i vlade.

„Smatram da će moje istraživanje približiti Japan i Srbiju tako što će akademski krugovi bolje upoznati jednu od tekovina Japana. Japan ima nešto što je Srbiji potrebno – poverenje građana u policiju. U ovim vremenima, teškim po našu zemlju, to poverenje je od ključne važnosti za opstanak države. Volela bih da kroz moj rad ukažem na jedan od načina sticanja tog poverenja. Smatram da se efektivnost organa unutrašnjih poslova povećava uključivanjem policije u zajednicu, što umanjuje korišćenje finansijskih resursa države, a to nam je trenutno veoma potrebno“, ističe Tamara Jevtović.

Tema rada: „Policija u zajednici – posebni osvrt na japanske kobane“

O radu: Autorka rada proučava organizaciju organa unutrašnjih poslova u Japanu, njihove prednosti i nedostatke, sociološki efekat na građane i policijske službenike, kao i efektivnost takvog načina rada. Rad postavlja paralelu između dva različita načina organizacije – sa jedne strane Japana, sa dugogodišnjom tradicijom kobana i policijom koja je u službi građana, a sa druge Srbije, koja teži da zadobije poverenje svojih građana.

Zaključak rada: Imajući u vidu prednosti koje donosi uvođenje policije u zajednici i iskustvo koje Japan ima sa kobanima, možemo reći da bi osnivanje kobana ili nekih sličnih institucija koje bi se bavile problemima bezbednosti na lokalnom nivou donelo mnogo koristi Srbiji. Stvaranje prijateljskog odnosa između građana i policije od ključne je važnosti za podizanje nivoa poverenja građana u ovu instituciju. Srbija treba da pokrene više projekata radi uvođenja ovog koncepta i da sledi već donetu Strategiju policije u zajednici. Ovi projekti doprineli bi kvalitetnijem stanju bezbednosti. Objektivno smanjenje nivoa kriminaliteta i rast subjektivnog osećaja zaštićenosti kod građana značilo bi da policija kvalitetno radi svoj posao i doprinelo bi stabilnosti zemlje. Srbija je kao zemlja u razvoju prošla kroz mnogo promena u proteklih nekoliko godina, što je dovelo do nestablilnosti i pada poverenja građana u državne institucije. Ovo bi bio jedan od najefikasnijih i najefektivnijih načina koji bi se mogao primeniti da bi se izgubljeno poverenje opet izgradilo.